1 Пророштво против Дамаска:

„Гле, Дамаск ће престати да буде град,

и постаће гомила крхотина.

2 Његови градови око Ароира

биће за стада и лежаће,

и неће бити застрашитеља.

3 Јефремово племе изгубиће утврђење,

и Дамаск царство;

а остатку Арама ће се догодити

што и слави потомака Израиљевих –

говори Господ над војскама.

4 И биће у дан онај: смањиће се слава Јаковљева

и спласнуће им сало на телу.

5 И биће као кад жетелац жање жито,

и рука му класје хвата;

као кад се скупља класје

у рефаимској долини –

6 само ће пабирци остати;

или као кад се маслина отресе:

две-три зреле на врху горње гране,

четири-пет на гранама дрвета –

говори Господ, Бог Израиљев."

7 У дан онај човек ће погледати свога Саздатеља,

и управиће очи своје према Светитељу Израиљеву.

8 Неће више погле́дати на жртвенике,

на дело својих руку; неће више гледати

шта његови прсти начинише:

Аштартине ступове и стубове у част Сунца.

9 У дан онај утврђени градови његови ће бити као остављени у шуми, као горња грана што је оставише пред потомцима Израиљевим; и биће пустошење.

10 Зато што си заборавио Бога који те спасава,

и ниси се сетио Стене која ти даје снагу;

зато садиш љупке садове,

и калемиш туђинске младице;

11 у дан кад их посадиш, оне израсту,

а ујутру твоје саднице су бокор;

али жетва одлете у дан невоље,

у дан бола коме лека нема.

12 Јао, бука многих народа,

буче као што бучи море;

шум светине која шуми

као силне воде што шуморе.

13 Народи шуморе као силне воде што шуморе,

али кад им он запрети, они беже далеко,

и развејани као плева по горама на ветру,

као вртложићи пред вихором.

14 Дође вече, ето страха;

пре сванућа њега више нема.

Тако пролазе они који нас плене,

и коб је оних који нас пљачкају.