1 Праведник гине

и никога то не узбуђује.

И смерни људи бивају одвођени

и нико не разабире

да праведник бива одведен пред зло,

2 да уђе у мир.

Почивају на лежајима својим

ко је ишао исправно.

3 „А сад се примакните амо,

синови гатарини,

потомство прељубничко, смрдљиво.

4 Над ким се шегачите?

Над ким се бекељите?

Плазите језик?

Нисте ли ви деца бунтовна,

потомство лажљиваца,

5 који се успаљују међу храстовима,

под сваким дрветом зеленим,

жртвујући децу по долинама,

под каменим раселинама?"

6 „На вододерини твоја је рака.

Оне, оне су твоји међаши.

Управо њима изливаш жртве наливне,

спаљујеш житну жртву.

Зар оне да ми се свиде?

7 На гору високу и уздигнуту

свој си лежај поставила,

па си се тамо попела

да кољеш жртву закланицу.

8 Уз врата и довратке

свој си запис поставила.

Далеко од мене си разоткрила

и на висине лежај свој наместила,

те се погађала са онима које волиш

да легнеш с њима, да осетиш снагу.

9 И ходочастиш цару у помазању,

и умножаваш своја мира;

и послала си своје известиоце издалека

и спустила до Света мртвих.

10 Изнурила си себе многим путовањима својим.

Ниси рекла: ’То је таштина!’

Стекла си јакост нову,

зато ослабила ниси.

11 Па кога си се уплашила и побојала,

те си слагала?

И ниси се мене сетила,

ниси себи на срце ставила.

Нисам ли ја ћутао и од века,

па се мене побојала ниси?

12 Ја ћу објавити твоју правду,

и дела ти твоја користити неће.

13 Кад завичеш, нека те изведу чете твоје.

А све њих ће ветар однети, таштина узети.

Међутим, који се у мене уздају

земљу ће баштинити

и моју свету гору поседовати."

14 Тада ће се говорити:

„Насипајте! Насипајте! Пут поравнајте!

Мом народу сметње с пута уклоните!"

15 Јер говори Вишњи и Уздигнути,

настањени трајно, а име му је Светитељ:

„Мој стан је узвишеност и светиња,

а са скрушеним сам и с духом пониженим,

да оживим пониженима дух,

да оживим скрушенима срце.

16 Јер се нећу препирати довека,

нити ћу се љутити непрестано,

јер би испред лица мојега ослабио дух

и душе које сам саздао.

17 Кривица његова је грабеж.

Зато сам се наљутио,

и зато га ударио, и у љутини се сакрио;

а он је отишао одметнички,

како га срце његово одвуче.

18 Путеве његове сам видео.

И излечићу га и довести,

и умирићу срце оних који га теше

и који с њим тугују.

19 Стварам речи уснама да проговоре:

Мир! Мир удаљеноме и блискоме

– говори Господ, и њега ћу излечити.

20 А опаки су као море усталасало,

што се успокојити не може,

и из вода својих исталасава

муљ и блато.

21 Нема мира опакима

– говори Бог мој.