1 Шаљите јагње владару земље,

од Селе према пустињи,

до горе ћерке сионске.

2 Слично птици отераној,

слично гнезду растуреном,

биће ћерке моавске

на газовима потока Арнона.

3 „Дај нам савет!

Донеси пресуду!

Усред поднева сенку своју

као ноћ распростри.

Сакривај прогнанике!

Немој издати бегунце!

4 Пусти да к теби утекну прогнаници моавски.

Буди њихов заклон испред пустошника;

јер тлачитељ је скончао,

угњетач је нестао,

пустошење је престало,

газилац је са земље ишчезао."

5 „И тад ће се учврстити престо у милости,

и на њему ће столовати у истини,

у шатору Давидову,

судија који захтева праведност

и вешт је са правдом."

6 Чули смо за моавску надменост,

гордост превелику;

за надменост њихову и охолост њихову.

Испразно је њихово хвалисање.

7 Тако нариче Моав,

сви наричу над Моавом,

за кољивом од грожђа из Кир-Ереса*

тугују сасвим сломљени.

8 Увенули су засади есевонски,

виногради сивамски,

господари над пуцима

потрше његове одабране лозице.

Допрли су до Јазира,

замицали у пустињу;

огранци су им досезали

да пређу море.

9 Зато плачем као што Јазир оплакује винограде сивамске,

натапам сузама Есевон и Елеалију;

јер над твојом бербом и над твојом жетвом

нестало је клицање,

10 весеље и радост.

У виноградима нема цике,

не кличе се од радости;

газилац не гази грожђе у каци,

затворио сам подвикивање.

11 Зато утроба моја за Моавом као харфа цвили,

и потресен сам за Кир-Ересом.

12 И биће да ће се видети:

на узвишицама умарају се Моавци,

и долазе на светилиште своје

да се моле, али то неће ићи.

13 Ово је реч што је Господ некад рекао за Моав. 14 Сад, пак, Господ каже говорећи: „За три године, као три године најамничке, моавска ће слава потамнети са свим великим мноштвом, а оно мало остатка биће ситно и слабашно."