1 О, разведри небеса и сиђи,

нека се пред тобом планине затресу.

2 Као кад се ватра по грању запали,

ватра закува воду:

нека душмани твоји схвате име твоје,

нека пуци задрхћу пред тобом.

3 Што ти чиниш то застрашује;

неочекивано си сишао,

пред тобом се затресле планине.

4 Од како је века нису чули,

нису слушали, око није видело,

да бог неки осим тебе учини

онима који од њега очекују.

5 Сусретљив ти си према раздраганима који чине правду,

на путевима твојим сећају се тебе.

Гле, ти си се разљутио,

грешили смо на њима,

а били бисмо спасени.

6 И постали смо сви ми као нешто нечисто,

и као огртач са женским одливом све су праведности наше,

и сви смо ми као лишће кад опадне,

и кривице наше као ветар нас однесу.

7 И никог нема да призива име твоје,

да се подигне и на тебе ослони,

зато што си лице своје од нас сакрио

и растапаш нас кривицама нашим.

8 Па ипак, Господе, ти си Отац наш;

ми смо глина, а ти нас обликујеш,

и сви смо ми руке твоје дело.

9 Не срди се, Господе, исувише,

и немој стално помињати недело.

Ево, погледај нас:

сви смо ми народ твој.

10 Опустели су свети градови твоји,

Сион је опустео, Јерусалим је опустошен.

11 Храм, светиња наша и понос наш;

у чему су те хвалили преци наши,

постао је згариште

и све драгоцености наше су сатрте.

12 Зар ћеш ово мирно гледати, Господе?

Ћутаћеш и још више понижавати?