1 Али неће бити мрак што њу гуши као у времену претходном, кад је обезвредио земљу завулоновску и земљу нефталимску, а потоњи ће прославити пут што води ка мору с друге стране Јордана, Галилеју многобожачку.

2 Народ који по тами хода,

велику је светлост угледао,

настањене у земљи сена смртнога,

светлост их јарка обасја.

3 Радост си увећао;

пред тобом се радују

као у жетвеној радости,

као што се веселе када плен деле;

4 јер јарам на њ натоварен

и обрамицу на његовом рамену,

шибу прогонитеља његова,

ти си поломио као у дан мадијански.

5 Та, свака цокула маршира у метеж,

и плашт се натапа у крви,

те ће бити за ватру

храна разгорела.

6 Та, нама се мушко дете родило,

нама је син дат;

власт је њему на рамену.

И он ће се звати:

Дивни Саветник, Бог Силни,

Отац Вечни, Владар Миротворни.

7 Распростирању власти и миру

неће бити краја

на престолу Давидову

и на царству његову,

да га среди и да га утврди

у праву и у праведности

од сада и до века.

Ревност Господа над војскама

то ће учинити.

8 Господар је реч послао Јакову

и она је међу Израиљце пала.

9 И сав народ њу ће упознати,

Јефремовци и становништво Самарије,

који говоре срцем

надменим и охолим:

10 „Ако су опеке пале,

градићемо од тесана камена;

дивље смокве су сасечене,

кедре ћемо тамо подићи."

11 А Господ размешта против Ресина противнике његове

и подбада непријатеље његове,

12 Арамеју спреда, Филистејце страга,

те Израиљ прождиру својим устима.

Уза све то гнев се његов умирити неће

и рука му испружена остаје.

13 Ипак се народ обратио није оном који га је ударио,

и Господа над војскама потражили нису;

14 те је Господ одсекао од Израиља главу и реп,

грану и рогоз, у један дан.

15 Старешина и лице угледно – то је глава,

а пророк који научава лаж – то је реп.

16 Који овај народ воде, они заводе;

који бивају вођени, они пропадају.

17 Зато се Господар његовим младићима радовати неће,

његовој сиротињи и удовицама смиловати се неће.

Зато што је сав народ опак и зао,

на сва уста безумно говоре.

Уза све то гнев се његов умирити неће

и рука му испружена остаје.

18 Зато што се опакост као пожар распламсала,

бодље и трње прождире,

шумски честар је упалила,

облаци дима се подижу.

19 Земља пламти од јарости Господа над војскама,

и народ као храна за пожар постаје:

ни свог брата нико не поштеди.

20 Ждере с десна

и опет је гладан;

гута с лева

и опет сит није.

Човек једе свога ближњег месо:

21 Манасијевци Јефремовце,

Јефремовци Манасијевце,

а заједно оба на Јудејце.

Уза све то гнев се његов умирити неће

и рука му испружена остаје.