1 Šaljite jaganjce gospodaru zemaljskom,

od Sele do pustinje,

ka gori kćeri sionske.

2 Jer će biti kćeri moavske na brodovima arnonskim

kao ptica koja luta, oterana s gnezda.

3 Učini veće, narode,

načini sen u podne kao noć,

zakloni izagnane,

nemoj izdati begunce.

4 Neka kod tebe borave izgnani moji, Moave;

budi im zaklon od pustošnika;

jer će nestati nasilnika,

prestaće pustošenje,

istrebiće se sa zemlje koji gaze druge.

5 I utvrdiće se presto milošću,

i na njemu će sedeti jednako u šatoru Davidovom

koji će suditi i tražiti što je pravo

i biti brz da čini pravdu.

6 Čusmo za oholost Moava vrlo ponositog,

za ponos njegov i oholost i obest njegovu;

laži njegove neće biti tvrde.

7 Zato će ridati Moavac nad Moavcem, svi će ridati;

nad temeljima kir-aresetskim uzdisaćete jer su razvaljeni.

8 I polja esevonska posušiše se

i čokot sivamski;

gospoda narodna potrše krasne loze njegove,

koje dosezahu do Jazira

i vijahu se po pustinji;

odvode njegove pružahu se

i prelažahu preko mora.

9 Zato ću plakati plačem jazirskim za čokotom sivamskim;

zalivaću te suzama svojim, Esevone i Elealo,

jer pesma o letini tvojoj i o žetvi tvojoj pade.

10 I nesta radosti i veselja s polja rodnog,

u vinogradima se ne peva ni podvikuje,

vina u kacama ne gazi gazilac;

učinih kraj pesmama.

11 Zato utroba moja ječi kao gusle za Moavom,

i srce moje za Kir-Eresom.

12 I kad se vidi da se umorio Moav na visini svojoj, ući će u svetinju svoju da se pomoli; ali ništa neće svršiti.

13 Ovo je reč što reče Gospod za Moava davno. 14 A sada veli Gospod govoreći: Do tri godine, kao što su godine najamničke, ološaće slava Moavova sa svim mnoštvom njegovim, i šta ostane biće vrlo malo i nejako.