1 Poslušajte me, ostrva,

i pazite narodi daleki.

Gospod me pozva od utrobe;

od utrobe matere moje pomenu ime moje.

2 I učinio je usta moja da su kao oštar mač,

u senu ruke svoje sakri me;

učinio me je sjajnom strelom,

i tulu svom sakri me.

3 I reče mi:

Ti si sluga moj,

u Izrailju ću se tobom proslaviti.

4 A ja rekoh:

Uzalud se trudih,

uzalud i naprazno potroših silu svoju;

ali opet sud je moj u Gospoda

i posao moj u Boga mog.

5 A sada govori Gospod,

koji me je sazdao od utrobe materine

da sam Mu sluga,

da Mu dovedem natrag Jakova;

ako se Izrailj i ne sabere,

opet ću se proslaviti pred Gospodom,

i Bog će moj biti sila moja.

6 I reče mi:

Malo je da mi budeš sluga

da se podigne pleme Jakovljevo

i da se vrati ostatak Izrailjev,

nego te učinih videlom narodima

da budeš moje spasenje do krajeva zemaljskih.

7 Ovako veli Gospod,

Izbavitelj Izrailjev, Svetac njegov,

onome koga preziru,

na koga se gadi narod,

sluzi onih koji gospodare:

carevi će videti i ustati,

i knezovi će se pokloniti

radi Gospoda, koji je veran,

radi Sveca Izrailjevog, koji te je izabrao.

8 Ovako veli Gospod:

U vreme milosno usliših te,

i u dan spasenja pomogoh ti;

i čuvaću te

i daću te da budeš zavet narodu

da utvrdiš zemlju

i naslediš opustelo nasledstvo;

9 Da kažeš sužnjima: Izađite;

onima koji su u mraku: Pokažite se.

Oni će pokraj puteva pasti,

i paša će im biti po svim visokim mestima.

10 Neće biti gladni ni žedni,

neće ih biti vrućina ni sunce;

jer kome ih je žao, on će ih voditi,

i pokraj izvora vodenih provodiće ih.

11 I sve gore svoje obratiću u puteve,

i staze će moje biti povišene.

12 Gle, ovi će iz daleka doći,

gle, i oni od severa i od zapada,

i oni iz zemlje sinske.

13 Pevajte, nebesa,

i veseli se, zemljo,

podvikujte, gore, veselo;

jer Gospod uteši svoj narod,

i na nevoljnike svoje smilova se.

14 Ali Sion reče:

Ostavi me Gospod,

i zaboravi me Gospod.

15 Može li žena zaboraviti porod svoj

da se ne smiluje na čedo utrobe svoje?

A da bi ga i zaboravila,

ja neću zaboraviti tebe.

16 Gle, na dlanovima sam te izrezao;

zidovi su tvoji jednako preda mnom.

17 Pohitaće sinovi tvoji,

a koji te raskopavaše i pustošiše,

otići će od tebe.

18 Podigni oči svoje unaokolo, i vidi:

svi se oni skupljaju i idu k tebi.

Tako bio ja živ, veli Gospod,

svima njima kao nakitom zaodenućeš se,

i uresićeš se njima kao nevesta.

19 Jer razvaline tvoje i pustoline

i potrvena zemlja tvoja

biće tada tesna za stanovnike

kad se udalje oni koji te proždiraše.

20 I deca koju ćeš imati,

pošto si bila bez dece,

reći će da čuješ:

Tesno mi je ovo mesto,

pomakni se da se mogu nastaniti.

21 A ti ćeš reći u srcu svom:

Ko mi ih rodi,

jer bejah sirota i inokosna,

zarobljena i prognana?

I ko ih othrani?

Eto, ja bejah ostala sama,

a gde oni behu?

22 Ovako veli Gospod Gospod:

Evo, podignuću ruku svoju k narodima,

i k plemenima ću podignuti zastavu svoju,

i doneće sinove tvoje u naručju,

i kćeri tvoje na ramenima će se nositi.

23 I carevi će biti hranitelji tvoji

i carice njihove tvoje dojkinje,

i klanjaće ti se licem do zemlje,

i prah s nogu tvojih lizaće,

i poznaćeš da sam ja Gospod,

i da se neće osramotiti oni koji mene čekaju.

24 Hoće li se junaku uzeti plen

i hoće li se oteti roblje pravednome?

25 Jer ovako govori Gospod:

i roblje junaku uzeće se

i plen jakome oteće se,

jer ću se ja preti s onima koji se s tobom pru,

i sinove tvoje ja ću izbaviti;

26 I koji ti krivo čine,

nahraniću ih njihovim mesom

i opiće se svojom krvlju kao novim vinom;

i poznaće svako telo da sam ja Gospod

Spasitelj tvoj i Izbavitelj tvoj,

jaki Bog Jakovljev.