1 Teško onima koji idu u Misir za pomoć,

koji se oslanjaju na konje,

i uzdaju se u kola što ih je mnogo,

i u konjanike što ih je veliko mnoštvo,

a ne gledaju na Sveca Izrailjevog

i ne traže Gospoda.

2 Ali je i on mudar,

i navući će zlo,

i neće poreći svoje reči,

nego će ustati na dom nevaljalih ljudi

i na one koji pomažu onima koji čine bezakonje.

3 A Misirci su ljudi a ne Bog,

i konji su njihovi telo a ne Duh;

i zato će Gospod mahnuti rukom svojom,

te će pasti pomagač,

pašće i onaj kome pomaže,

i svi će zajedno poginuti.

4 Jer ovako mi reče Gospod:

Kao što lav i lavić riče nad lovom svojim,

i ako se i sviče na nj mnoštvo pastira,

on se ne plaši od vike njihove

niti se pokorava na buku njihovu,

tako će Gospod nad vojskama sići

da vojuje za goru sionsku i za hum njen.

5 Kao ptice krilima

Gospod će nad vojskama zaklanjati Jerusalim,

i zaklanjajući izbaviće,

i obilazeći sačuvaće.

6 Vratite se k Njemu, od kog se sasvim odvrgoste, sinovi Izrailjevi! 7 Jer će u onaj dan svaki odbaciti idole svoje srebrne, i zlatne svoje idole, koje vam ruke vaše načiniše na greh.

8 I Asirac će pasti od mača ne čovečjeg,

i mač ne čovečji poješće ga,

i bežaće ispred mača,

i mladići će njegovi plaćati danak.

9 I stena će njegova proći od straha,

i knezovi će se njegovi prepasti od zastave,

veli Gospod,

čiji je oganj na Sionu i peć u Jerusalimu.