1 O da bi razdro nebesa i sišao,

da se rastope gore od Tebe,

2 Kao što se na ognju razgori granje

i voda uzavri od ognja,

da ime Tvoje poznaju neprijatelji Tvoji

i da narodi drhću od Tebe.

3 Kad si činio strahote kojima se ne nadasmo,

Ti si silazio, i gore se rastapahu od Tebe.

4 Otkako je veka ne ču se,

niti se ušima dozna,

niti oko vide Boga osim Tebe

da bi tako učinio onima koji Ga čekaju.

5 Sretao si onog koji se raduje tvoreći pravdu;

pominju Te na putevima Tvojim;

gle, Ti si se razgnevio što grešismo;

da na njima jednako ostasmo, bismo se spasli.

6 Ali svi bejasmo kao nečisto šta,

i sva naša pravda kao nečista haljina;

zato opadosmo svi kao list,

i bezakonja naša kao vetar odnesoše nas.

7 Nikoga ne bi da priziva ime Tvoje,

da ustane da se Tebe drži,

jer si sakrio lice svoje od nas

i rastopio si nas bezakonjem našim.

8 Ali sada, Gospode, Ti si naš Otac;

mi smo kao, a Ti si naš lončar,

i svi smo delo ruku Tvojih.

9 Gospode, ne gnevi se veoma,

i ne pominji doveka bezakonje;

evo, pogledaj; mi smo svi Tvoj narod.

10 Gradovi svetosti Tvoje opusteše;

Sion opuste, Jerusalim posta pustoš.

11 Dom naše svetinje i naše krasote,

u kome Te slaviše oci naši,

izgore ognjem,

i sve što nam beše drago potrveno je.

12 Hoćeš li se na to uzdržati, Gospode,

i ćutati, i jednako nas mučiti?