1 Poslušajte me koji idete za pravdom,

koji tražite Gospoda;

pogledajte stenu iz koje ste isečeni,

i duboku jamu iz koje ste iskopani;

2 Pogledajte Avrama, oca svog,

i Saru, koja vas je rodila,

kako ga inokosnog pozvah

i blagoslovih ga i umnožih ga.

3 Jer će Gospod utešiti Sion,

utešiće sve razvaline njegove,

i pustinju njegovu učiniće da bude kao Edem

i pustoš njegova kao vrt Gospodnji,

radost će se i veselje nalaziti u njemu,

zahvaljivanje i pevanje.

4 Poslušaj me, narode moj,

i čuj me, rode moj;

jer će zakon od mene izaći

i sud svoj postaviću da bude videlo narodima.

5 Blizu je pravda moja,

izaći će spasenje moje,

i mišice će moje suditi narodima;

mene će ostrva čekati

i u moju će se mišicu uzdati.

6 Podignite k nebu oči svoje

i pogledajte dole na zemlju;

jer će nebesa iščeznuti kao dim

i zemlja će kao haljina ovetšati,

i koji na njoj žive pomreće takođe;

a spasenje će moje ostati doveka,

a pravde moje neće nestati.

7 Poslušajte me koji znate pravdu,

narode, kome je u srcu zakon moj.

Ne bojte se ruženja ljudskog

i od huljenja njihovog ne plašite se.

8 Jer će ih moljac izjesti kao haljinu,

i kao vunu izješće ih crv;

a pravda moja ostaje doveka

i spasenje moje od kolena na koleno.

9 Probudi se, probudi se,

obuci se u silu, mišico Gospodnja;

probudi se kao u staro vreme,

za naraštaja prošlih;

nisi li ti isekla Ravu i ranila zmaja?

10 Nisi li ti isušila more,

vodu bezdana velikog,

od dubine morske načinila put

da prođu izbavljeni?

11 Tako oni koje iskupi Gospod

neka se vrate i dođu u Sion pevajući,

i veselje večno neka bude nad glavom njihovom;

radost i veselje neka zadobiju,

a žalost i uzdisanje neka beži.

12 Ja, ja sam utešitelj vaš;

ko si ti da se bojiš čoveka smrtnog

i sina čovečjeg, koji je kao trava?

13 I zaboravio si Boga Tvorca svog,

koji je razapeo nebesa i osnovao zemlju?

I jednako se bojiš svaki dan

gneva onog koji te pritešnjuje kad se sprema da zatire?

A gde je gnev onog koji pritešnjuje?

14 Brzo će se oprostiti sužanj,

neće umreti u jami,

niti će biti bez hleba.

15 Jer sam ja Gospod Bog tvoj,

koji raskidam more,

da valovi njegovi buče;

Gospod nad vojskama ime mi je.

16 Ja ti metnuh u usta reči svoje

i senom ruke svoje zaklonih te,

da utvrdim nebesa i osnujem zemlju,

i kažem Sionu: Ti si moj narod.

17 Probudi se, probudi se,

ustani, Jerusalime!

Koji si pio iz ruke Gospodnje čašu gneva Njegovog,

pio si, i talog iz strašne čaše ispio si.

18 Od svih sinova koje je rodio

nijedan ga nije vodio,

i od svih sinova koje je othranio

nijedan ga nije prihvatio za ruku.

19 Ovo te dvoje zadesi;

ko te požali?

Pustoš i rasap, i glad i mač;

ko će te utešiti?

20 Sinovi tvoji obamrli leže po krajevima svih ulica

kao bivo u mreži

puni gneva Gospodnjeg,

i karanja Boga tvog.

21 Zato čuj ovo, nevoljni,

i pijani, ne od vina.

22 Ovako veli Gospod tvoj,

Gospod i Bog tvoj, koji brani svoj narod:

Evo uzimam iz tvoje ruke čašu strašnu,

talog u čaši gneva svog;

nećeš više piti.

23 Nego ću je dati u ruke onima koji te muče,

koji govoriše duši tvojoj:

Sagni se da pređemo,

i ti si im podmetao leđa svoja da budu kao zemlja

i kao ulica onima koji prelaze.