1 Šaljite jagnje vladaru zemlje,

od Sele prema pustinji,

do gore ćerke sionske.

2 Slično ptici oteranoj,

slično gnezdu rasturenom,

biće ćerke moavske

na gazovima potoka Arnona.

3 „Daj nam savet!

Donesi presudu!

Usred podneva senku svoju

kao noć rasprostri.

Sakrivaj prognanike!

Nemoj izdati begunce!

4 Pusti da k tebi uteknu prognanici moavski.

Budi njihov zaklon ispred pustošnika;

jer tlačitelj je skončao,

ugnjetač je nestao,

pustošenje je prestalo,

gazilac je sa zemlje iščezao."

5 „I tad će se učvrstiti presto u milosti,

i na njemu će stolovati u istini,

u šatoru Davidovu,

sudija koji zahteva pravednost

i vešt je sa pravdom."

6 Čuli smo za moavsku nadmenost,

gordost preveliku;

za nadmenost njihovu i oholost njihovu.

Isprazno je njihovo hvalisanje.

7 Tako nariče Moav,

svi nariču nad Moavom,

za koljivom od grožđa iz Kir-Eresa*

tuguju sasvim slomljeni.

8 Uvenuli su zasadi esevonski,

vinogradi sivamski,

gospodari nad pucima

potrše njegove odabrane lozice.

Doprli su do Jazira,

zamicali u pustinju;

ogranci su im dosezali

da pređu more.

9 Zato plačem kao što Jazir oplakuje vinograde sivamske,

natapam suzama Esevon i Elealiju;

jer nad tvojom berbom i nad tvojom žetvom

nestalo je klicanje,

10 veselje i radost.

U vinogradima nema cike,

ne kliče se od radosti;

gazilac ne gazi grožđe u kaci,

zatvorio sam podvikivanje.

11 Zato utroba moja za Moavom kao harfa cvili,

i potresen sam za Kir-Eresom.

12 I biće da će se videti:

na uzvišicama umaraju se Moavci,

i dolaze na svetilište svoje

da se mole, ali to neće ići.

13 Ovo je reč što je Gospod nekad rekao za Moav. 14 Sad, pak, Gospod kaže govoreći: „Za tri godine, kao tri godine najamničke, moavska će slava potamneti sa svim velikim mnoštvom, a ono malo ostatka biće sitno i slabašno."