1 O, razvedri nebesa i siđi,

neka se pred tobom planine zatresu.

2 Kao kad se vatra po granju zapali,

vatra zakuva vodu:

neka dušmani tvoji shvate ime tvoje,

neka puci zadrhću pred tobom.

3 Što ti činiš to zastrašuje;

neočekivano si sišao,

pred tobom se zatresle planine.

4 Od kako je veka nisu čuli,

nisu slušali, oko nije videlo,

da bog neki osim tebe učini

onima koji od njega očekuju.

5 Susretljiv ti si prema razdraganima koji čine pravdu,

na putevima tvojim sećaju se tebe.

Gle, ti si se razljutio,

grešili smo na njima,

a bili bismo spaseni.

6 I postali smo svi mi kao nešto nečisto,

i kao ogrtač sa ženskim odlivom sve su pravednosti naše,

i svi smo mi kao lišće kad opadne,

i krivice naše kao vetar nas odnesu.

7 I nikog nema da priziva ime tvoje,

da se podigne i na tebe osloni,

zato što si lice svoje od nas sakrio

i rastapaš nas krivicama našim.

8 Pa ipak, Gospode, ti si Otac naš;

mi smo glina, a ti nas oblikuješ,

i svi smo mi ruke tvoje delo.

9 Ne srdi se, Gospode, isuviše,

i nemoj stalno pominjati nedelo.

Evo, pogledaj nas:

svi smo mi narod tvoj.

10 Opusteli su sveti gradovi tvoji,

Sion je opusteo, Jerusalim je opustošen.

11 Hram, svetinja naša i ponos naš;

u čemu su te hvalili preci naši,

postao je zgarište

i sve dragocenosti naše su satrte.

12 Zar ćeš ovo mirno gledati, Gospode?

Ćutaćeš i još više ponižavati?