1 Godine kad je umro car Ozija videh Gospoda kako sedi na visokom i uzdignutom prestolu, a skuti njegovog plašta su ispunjavali hram. 2 Iznad njega su se postavili šestokrili serafimi. Svaki je imao šestora krila: dvama je zaklanjao lice, dvama je pokrivao noge, a dvama krilima je leteo. 3 Oni su klicali jedan drugom i govorili:

„Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama!

Puna je sva zemlja slave njegove!"

4 Od glasa onog koji kliče zatresli su se dovraci na pragovima i Dom se napunio dimom.

5 Na to sam rekao: „Teško meni, propao sam, jer sam čovek nečistih usana, i stanujem sred naroda nečistih usana; a Cara, Gospoda nad vojskama, videle su oči moje!"

6 Tada je jedan od serafima doleteo k meni. U ruci mu je bila žeravica što je hvataljkama uzeo sa žrtvenika. 7 Njom je dotakao moje usne i rekao: „Evo, ovo je dotaklo usne tvoje, i skinuta je krivica tvoja, i oprošten je greh tvoj."

8 Zatim sam čuo glas Gospodarev kako govori: „Koga da pošaljem? I ko će poći za nas?"

A ja sam rekao: „Evo mene! Pošalji mene!"

9 On je na to rekao: „Idi i reci tom narodu:

’Slušaćete i nećete razumeti,

gledaćete i nećete videti.’

10 Otežaj salom tom narodu srce,

ogluvi uši njegove,

oslepi oči njegove,

dok progledaju oči njegove,

i pročuju uši njegove,

i razbere srce njegovo,

i pokaje se i isceli ga."

11 Tada sam rekao: „Dokle, Gospodaru?"

Odgovorio je:

„Dok su turobni gradovi bez stanovnika,

i kuće bez čoveka,

i turobne njive za pustošenje,

12 i Gospod otera ljudstvo,

i veliko razaranje bude u samoj zemlji.

13 Pa ostane li u njoj desetina,

i ona će se vratiti.

I biće spaljen kao brest,

i kao hrast koji je oboren do panja svoga.

Potomstvo sveto iz panja njegovog."