1 Proroštvo protiv Damaska:

„Gle, Damask će prestati da bude grad,

i postaće gomila krhotina.

2 Njegovi gradovi oko Aroira

biće za stada i ležaće,

i neće biti zastrašitelja.

3 Jefremovo pleme izgubiće utvrđenje,

i Damask carstvo;

a ostatku Arama će se dogoditi

što i slavi potomaka Izrailjevih –

govori Gospod nad vojskama.

4 I biće u dan onaj: smanjiće se slava Jakovljeva

i splasnuće im salo na telu.

5 I biće kao kad žetelac žanje žito,

i ruka mu klasje hvata;

kao kad se skuplja klasje

u refaimskoj dolini –

6 samo će pabirci ostati;

ili kao kad se maslina otrese:

dve-tri zrele na vrhu gornje grane,

četiri-pet na granama drveta –

govori Gospod, Bog Izrailjev."

7 U dan onaj čovek će pogledati svoga Sazdatelja,

i upraviće oči svoje prema Svetitelju Izrailjevu.

8 Neće više poglédati na žrtvenike,

na delo svojih ruku; neće više gledati

šta njegovi prsti načiniše:

Aštartine stupove i stubove u čast Sunca.

9 U dan onaj utvrđeni gradovi njegovi će biti kao ostavljeni u šumi, kao gornja grana što je ostaviše pred potomcima Izrailjevim; i biće pustošenje.

10 Zato što si zaboravio Boga koji te spasava,

i nisi se setio Stene koja ti daje snagu;

zato sadiš ljupke sadove,

i kalemiš tuđinske mladice;

11 u dan kad ih posadiš, one izrastu,

a ujutru tvoje sadnice su bokor;

ali žetva odlete u dan nevolje,

u dan bola kome leka nema.

12 Jao, buka mnogih naroda,

buče kao što buči more;

šum svetine koja šumi

kao silne vode što šumore.

13 Narodi šumore kao silne vode što šumore,

ali kad im on zapreti, oni beže daleko,

i razvejani kao pleva po gorama na vetru,

kao vrtložići pred vihorom.

14 Dođe veče, eto straha;

pre svanuća njega više nema.

Tako prolaze oni koji nas plene,

i kob je onih koji nas pljačkaju.