1 Pravednik gine

i nikoga to ne uzbuđuje.

I smerni ljudi bivaju odvođeni

i niko ne razabire

da pravednik biva odveden pred zlo,

2 da uđe u mir.

Počivaju na ležajima svojim

ko je išao ispravno.

3 „A sad se primaknite amo,

sinovi gatarini,

potomstvo preljubničko, smrdljivo.

4 Nad kim se šegačite?

Nad kim se bekeljite?

Plazite jezik?

Niste li vi deca buntovna,

potomstvo lažljivaca,

5 koji se uspaljuju među hrastovima,

pod svakim drvetom zelenim,

žrtvujući decu po dolinama,

pod kamenim raselinama?"

6 „Na vododerini tvoja je raka.

One, one su tvoji međaši.

Upravo njima izlivaš žrtve nalivne,

spaljuješ žitnu žrtvu.

Zar one da mi se svide?

7 Na goru visoku i uzdignutu

svoj si ležaj postavila,

pa si se tamo popela

da kolješ žrtvu zaklanicu.

8 Uz vrata i dovratke

svoj si zapis postavila.

Daleko od mene si razotkrila

i na visine ležaj svoj namestila,

te se pogađala sa onima koje voliš

da legneš s njima, da osetiš snagu.

9 I hodočastiš caru u pomazanju,

i umnožavaš svoja mira;

i poslala si svoje izvestioce izdaleka

i spustila do Sveta mrtvih.

10 Iznurila si sebe mnogim putovanjima svojim.

Nisi rekla: ’To je taština!’

Stekla si jakost novu,

zato oslabila nisi.

11 Pa koga si se uplašila i pobojala,

te si slagala?

I nisi se mene setila,

nisi sebi na srce stavila.

Nisam li ja ćutao i od veka,

pa se mene pobojala nisi?

12 Ja ću objaviti tvoju pravdu,

i dela ti tvoja koristiti neće.

13 Kad zavičeš, neka te izvedu čete tvoje.

A sve njih će vetar odneti, taština uzeti.

Međutim, koji se u mene uzdaju

zemlju će baštiniti

i moju svetu goru posedovati."

14 Tada će se govoriti:

„Nasipajte! Nasipajte! Put poravnajte!

Mom narodu smetnje s puta uklonite!"

15 Jer govori Višnji i Uzdignuti,

nastanjeni trajno, a ime mu je Svetitelj:

„Moj stan je uzvišenost i svetinja,

a sa skrušenim sam i s duhom poniženim,

da oživim poniženima duh,

da oživim skrušenima srce.

16 Jer se neću prepirati doveka,

niti ću se ljutiti neprestano,

jer bi ispred lica mojega oslabio duh

i duše koje sam sazdao.

17 Krivica njegova je grabež.

Zato sam se naljutio,

i zato ga udario, i u ljutini se sakrio;

a on je otišao odmetnički,

kako ga srce njegovo odvuče.

18 Puteve njegove sam video.

I izlečiću ga i dovesti,

i umiriću srce onih koji ga teše

i koji s njim tuguju.

19 Stvaram reči usnama da progovore:

Mir! Mir udaljenome i bliskome

– govori Gospod, i njega ću izlečiti.

20 A opaki su kao more ustalasalo,

što se uspokojiti ne može,

i iz voda svojih istalasava

mulj i blato.

21 Nema mira opakima

– govori Bog moj.