1 Зашто ли се буне народи,

шта то људи узалуд смишљају?

2 Цареви се света прикупљају,

кнезови се с њима саветују,

да навале сложно на Господа

и на његовог Помазаника*:

3 „Збацимо са себе окове њихове,

стргнимо са себе свезе њихове!"

4 Смеје се онај што на небесима столује,

Господ се то њима подругује.

5 Он им онда у гневу проговара,

јарошћу их својом ужасава:

6 „Цара свога ја сам поставио,

на Сиону, светој гори својој."

7 Објавићу одлуку Господњу.

Он ми рече:

„Ти си Син мој,

данас си се мени родио.

8 Тражи од мене, и даћу ти у наследство пуке,

и крајеве земаљске да ти буду имовина.

9 Сломићеш их гвозденом палицом,

разбићеш их као посуду од глине."

10 Зато, цареви, будите разумни,

примите наук, владари земаљски!

11 Служите Господу у страху,

с трепетом се радујте.

12 Волите Сина, да му гнев не плане,

па да пропаднете на свом путу,

јер гнев његов за трен ока плане.

Благо сваком ко у њему уточиште тражи!