1 Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda!

O, Gospode, o, moj Bože, ti si od svih veći;

odenut si i sjajem i slavom!

2 Svetlošću je kao plaštom zaogrnut,

kao šator prostireš nebesa.

3 Grede gornjih odaja svojih u vode polaže,

oblake u kočije svoje preže,

na krilima vetra jezdi.

4 On svoje anđele čini vetrovima,

i svoje sluge ognjenim plamenovima.

5 On je zemlju postavio na njene temelje,

u veke vekova neće se pomaći.

6 Dubinama si je pokrio kao pokrivačem,

a vode su joj bile nad gorama.

7 Povlače se od prekora tvoga,

odtekle su od tutnjave groma tvoga –

8 kada su se gore digle i doline slegle –

tamo gde si im i odredio mesto;

9 ne prelaze među što si im stavio,

vratiti se neće da zemlju prekriju.

10 Ti izvore šalješ dolinama

da poteku među planinama.

11 Oni poje svaku poljsku zverku

i žeđ gase divljim magarcima.

12 Nebeske se ptice kraj njih gnezde

i pevaju u rastinju.

13 Iz gornjih odaja svojih natapaš gore

i zemlja je puna ploda dela tvojih.

14 Ti činiš da za stoku trava raste,

bilje što ga čovek obrađuje,

da bi zemlja urodila hlebom;

15 i vino što čoveku razgaljuje srce,

ulje što lice ozari

i hleb što hrani čoveku srce.

16 Gospodnja su stabla nalivena,

kedrovi što ih je usadio na Livanu;

17 na njima se ptice gnezde,

u čempresima roda im se skući.

18 Na visokim gorama žive divokoze,

a kamenjari damanima utočište daju.

19 On je mesec načinio da se meri vreme,

a i sunce zna kada da zađe.

20 Ti spuštaš tamu i noć biva,

pa izmile sve šumske živuljke.

21 Lavovi za plenom riču

tražeći od Boga za sebe hranu.

22 Kad sunce zarudi

oni se okupe u jazbini svojoj i ležu.

23 A čovek ide za poslom svojim

i radi do večeri.

24 O, Gospode, kako je mnogo dela tvojih!

Svako si od njih učinio mudro

i tvojih je stvorenja puna zemlja!

25 Eno mora, velikog i širokih obala,

vrve od bezbrojnih stvorenja,

životinja malih i velikih;

26 Po njemu brodovi brode

i Levijatan* koga si načinio u njemu igra.

27 Svi oni čekaju tebe

da im na vreme daš ono što jedu.

28 Ti im daješ

i oni to sakupe;

ti otvaraš ruku svoju

i oni su siti dobra.

29 Kad sakriješ lice svoje

oni se prepadnu;

kad im uzmeš dah, oni skapavaju

i ponovo idu u prašinu.

30 Kad im pošalješ svoj dah oni nastaju;

ti obnavljaš lice zemlje.

31 Nek doveka bude slava Gospodnja!

Nek delima svojim raduje se Gospod!

32 On u zemlju gleda i ona se trese;

on dotiče gore i one se dime.

33 Kroz svoj život pevaću Gospodu,

dok me ima Boga moga proslavljaću!

34 Ugodne mu bile misli moje,

a ja ću da se radujem u Gospodu.

35 Nek grešnici nestanu sa zemlje

i zlobnika neka više nema!

Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda!

Slavite Gospoda!