1 Zacelo je Bog dobar Izrailju,

i onima čije srce je bez mane.

2 Što se mene tiče, zamalo mi noge nisu zašle s puta;

koraci se moji skoro isklizaše.

3 Jer sam zavideo bahatima

gledajući blagostanje zlikovaca.

4 Eto, strepnju od smrti nemaju,

telo im je zadriglo.

5 Ljudske muke ne poznaju,

ne stradaju sa ljudima.

6 Nadmenost je zato njima kao ogrlica,

ogrće ih odeća nasilja.

7 Od debljine oči svoje izbečiše,

zlo im srce za granicu ne zna.

8 Ismevaju se, govore zlobno

i nasiljem prete ponosito.

9 Njihova su usta okrenuta nebesima,

a njihov jezik zemljom šeta.

10 Zato im se njihov narod vraća

i obilje vode ispijaju.

11 I govore: „Kako bi Bog znao?

Postoji li znanje Svevišnjega?"

12 Gle, takvi su zlikovci:

spokojni doveka

i bogatstvo gomilaju!

13 Zacelo sam uzalud svoje srce čistim očuvao,

svoje ruke nevinošću očistio!

14 Od jutra do sutra ojađen sam bio,

jutra su mi donosila kaznu.

15 A da sam kazao da ću i ja tako da pričam,

izneverio bih naraštaj tvoje dece.

16 Razmišljao sam da razaznam ovo,

i očima mojim to je mučno bilo;

17 dok nisam ušao u Božije Svetilište,

i shvatio njihov svršetak.

18 Zacelo ih stavljaš na klizavo mesto,

obaraš ih u ruine.

19 Kako su opustošeni, u trenu su okončali

i naglom strahotom dokrajčeni!

20 Oni su poput sna kada se neko probudi.

O, Gospode, kada se probudiš, lik njihov prezrećeš.

21 Kada ogorčeno beše srce moje

i nutrina moja beše probodena,

22 bez pameti i bez znanja sam bio,

pred tobom sam bio životinja.

23 Ipak sam ja sa tobom stalno,

ti mi držiš desnu ruku.

24 Savetom me svojim vodiš,

naposletku ćeš me u slavu uzeti.

25 Koga ja imam na nebesima?

Pored tebe na zemlji mi ništa milo nije.

26 Neka mi okopne i telo i srce,

Bog je doveka stena moga srca

i baština moja.

27 Gle, eno propašće oni od tebe daleki,

ti satireš svakog ko ti je neveran.

28 Što se mene tiče,

dobra mi je Božija blizina.

U Gospodu Bogu sebi načiniću utočište

i sva dela tvoja objaviću.