1 Zašto li se bune narodi,

šta to ljudi uzalud smišljaju?

2 Carevi se sveta prikupljaju,

knezovi se s njima savetuju,

da navale složno na Gospoda

i na njegovog Pomazanika*:

3 „Zbacimo sa sebe okove njihove,

strgnimo sa sebe sveze njihove!"

4 Smeje se onaj što na nebesima stoluje,

Gospod se to njima podruguje.

5 On im onda u gnevu progovara,

jarošću ih svojom užasava:

6 „Cara svoga ja sam postavio,

na Sionu, svetoj gori svojoj."

7 Objaviću odluku Gospodnju.

On mi reče:

„Ti si Sin moj,

danas si se meni rodio.

8 Traži od mene, i daću ti u nasledstvo puke,

i krajeve zemaljske da ti budu imovina.

9 Slomićeš ih gvozdenom palicom,

razbićeš ih kao posudu od gline."

10 Zato, carevi, budite razumni,

primite nauk, vladari zemaljski!

11 Služite Gospodu u strahu,

s trepetom se radujte.

12 Volite Sina, da mu gnev ne plane,

pa da propadnete na svom putu,

jer gnev njegov za tren oka plane.

Blago svakom ko u njemu utočište traži!