1 Blagosloven da je Gospod, stena moja,

što mi ruke za rat

i prste za borbu uvežbava;

2 milosrđe moje i tvrđava moja;

moje utočište i moj izbavitelj;

moj štit, onaj u kome utočište nalazim

i koji mi moj narod pokorava.

3 O, Gospode, šta je čovek da za njega mariš

i ljudski potomak da se sa njim baviš?

4 Čovek tek je dahu nalik

i dani mu blede kao senka.

5 O, Gospode, nebesa svoja spusti, pa da siđeš

i dotakneš brda da se puše!

6 Zasevaj munjom,

neka se rasprše!

Strele svoje baci,

neka se razbeže!

7 Sa visina ruke pruži,

izbavi me;

izvadi me iz bujica

i iz ruku dece tuđinaca;

8 onih što ustima svojim obmanjuju

i desnicom svojom zaklinju se lažno.

9 O, Bože, pevaću ti novu pesmu,

na liri sa deset struna ja sviraću tebi;

10 tebi koji carevima izbavljenje daješ;

koji Davida, slugu svoga,

spasavaš od mača opakoga.

11 Oslobodi me, izbavi me

iz ruke dece tuđinaca,

onih što ustima svojim obmanjuju

i desnicom svojom zaklinju se lažno.

12 Tad sinovi naši neka budu

kao stablo gorostasno u mladosti svojoj;

naše ćerke neka budu

poput šara stubova palate.

13 Ambari će naši biti puni

raznovrsnog roda;

hiljade će ojagnjiti ovce naše,

i deset hiljada po pašnjacima našim.

14 Volovi će tegliti, neće biti razaranja,

neće biti bežanije

i vriska se neće čuti

po trgovima našim.

15 Blago narodu kome tako bude!

Blago narodu kome Bog je Gospod!