1 O, Gospode, ti me proničeš
i tebi sam poznat!
2 Znaš me i kad sedim i kad stojim,
poznaješ mi misli izdaleka.
3 Posmatraš me dok hodam, dok ležim,
i svestan si svih mojih puteva.
4 Elem, još mi reči na jeziku nema,
a ti, eto, o, Gospode, poznaješ baš svaku!
5 Obuhvataš me i spreda i straga,
ruku svoju na mene polažeš.
6 Čudesno mi je to saznanje, uzvišeno,
nemoćan sam da ga shvatim!
7 Od tvog Duha gde da odem?
Od tvog lica kuda da pobegnem?
8 Dignem li se do nebesa – ti si tamo;
spustim li se u Svet mrtvih – i tamo si!
9 Vinem li se zorinim krilima
i preselim na kraj mora;
10 i tamo me ruka tvoja vodi,
pridržava me desnica tvoja.
11 Sve i da kažem –
„Tama će me svakako prekriti,
svetlo oko mene ko noć će postati" –
12 od tebe me ni tama ne skriva
i noć poput dana sija,
jer i tama ti je kao svetlo!
13 Da, ti si mi nutrinu stvorio,
satkao me u utrobi majke moje!
14 Hvaliću te što sam takav sazdan,
zapanjujuće divan,
što su ti dela čudesna;
a duša je moja toga dobro svesna.
15 Moje kosti tebi nisu sakrivene bile,
dok sam bio stvaran na tajnome mestu;
dok sam bio oblikovan u dubini zemlje.
16 Oči su me tvoje ko zametak gledale;
u tvojoj su knjizi zapisani dani moji određeni,
a da još ni jedan od njih postojao nije!
17 I kako su mi dragocene tvoje misli, Bože!
Kako ih je mnogo kad se zbroje!
18 Da ih brojim,
više ih je nego peska;
a kada se probudim,
još uvek sam sa tobom.