1 Зашто, Господе, стојиш далеко,

кријеш се кад је невоља?

2 С охолости безбожникове мучи се убоги;

хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.

3 Јер се безбожник дичи жељом душе своје,

грабљивца похваљује.

4 Безбожник у обести својој не мари за Господа:

„Он не види".

Нема Бога у мислима његовим.

5 Свагда су путеви његови криви;

за судове Твоје не зна;

на непријатеље своје неће ни да гледа.

6 У срцу свом каже: Нећу посрнути;

зло неће доћи никад.

7 Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде,

под језиком је његовим мука и погибао.

8 Седи у заседи иза куће;

у потаји убија правога;

очи његове вребају убогога.

9 Седи у потаји као лав у пећини;

седи у заседи да ухвати убогога;

хвата убогога увукавши га у мрежу своју.

10 Притаји се, прилегне,

и убоги падају у јаке нокте његове.

11 Каже у срцу свом:

„Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад."

12 Устани Господе!

Дигни руку своју,

не заборави невољних.

13 Зашто безбожник да не мари за Бога

говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?

14 Ти видиш;

јер гледаш увреде и муке

и пишеш их на руци.

Теби предаје себе убоги;

сироти Ти си помоћник.

15 Сатри мишицу безбожном и злом,

да се тражи и не нађе безбожност његова.

16 Господ је цар свагда, довека,

нестаће незнабожаца са земље његове.

17 Господе! Ти чујеш жеље ништих;

утврди срце њихово;

отвори ухо своје,

18 Да даш суд сироти и невољнику,

да престану гонити човека са земље.