1 Боже, својим ушима слушасмо,

оци нам наши приповедаше

дело које си учинио у њихово време, у старо време.

2 Руком својом изгнао си народе, а њих посадио;

искоренио си племена, а њих намножио.

3 Јер не задобише земље својим мачем,

нити им мишица њихова поможе,

него Твоја десница и Твоја мишица,

и светлост лица Твог,

јер Ти беху омилели.

4 Боже, царе мој, Ти си онај исти,

пошљи помоћ Јакову!

5 С Тобом ћемо избости непријатеље своје,

и с именом Твојим изгазићемо оне који устају на нас.

6 Јер се не уздам у лук свој,

нити ће ми мач мој помоћи.

7 Него ћеш нас Ти избавити од непријатеља наших,

и ненавиднике наше посрамићеш.

8 Богом ћемо се хвалити сваки дан,

и име Твоје славићемо довека.

9 Али сад си нас повргао и посрамио,

и не идеш с војском нашом.

10 Обраћаш нас те бежимо испред непријатеља,

и непријатељи нас наши харају.

11 Дао си нас као овце да нас једу,

и по народима расејао си нас.

12 У бесцење си продао народ свој,

и ниси му подигао цене.

13 Дао си нас на подсмех суседима нашим,

да нам се ругају и срамоте нас који живе око нас.

14 Начинио си од нас причу у народа,

гледајући нас машу главом туђинци.

15 Сваки је дан срамота моја преда мном,

и стид је попао лице моје.

16 Од речи подсмевачевих и ругачевих,

и од погледа непријатељевих и осветљивчевих.

17 Све ово снађе нас;

али не заборависмо Тебе,

нити преступисмо завет Твој.

18 Не одступи натраг срце наше,

и стопе наше не зађоше с пута Твог.

19 Кад си нас био у земљи змајевској,

и покривао нас сеном смртним,

20 Онда да бејасмо заборавили име Бога свог

и подигли руке своје к Богу туђем,

21 Не би ли Бог изнашао то?

Јер Он зна тајне у срцу.

22 А убијају нас за Тебе сваки дан;

с нама поступају као с овцама кланицама.

23 Устани, што спаваш, Господе!

Пробуди се, немој одбацити засвагда.

24 Зашто кријеш лице своје?

Заборављаш невољу и муку нашу?

25 Душа наша паде у прах,

тело је наше бачено на земљу.

26 Устани, помоћи наша,

и избави нас ради милости своје.