1 Чуј, народе мој, наук мој,

пригни ухо своје к речима уста мојих.

2 Отварам за причу уста своја,

казаћу старе приповетке.

3 Шта слушасмо и дознасмо,

и што нам казиваше оци наши,

4 Нећемо затајити од деце њихове,

нараштају позном јавићемо

славу Господњу и силу Његову и чудеса која је учинио.

5 Сведочанство подиже у Јакову,

и у Израиљу постави закон,

који даде оцима нашим да га предаду деци својој;

6 Да би знао потоњи нараштај,

деца која ће се родити,

па и они да би казивали својој деци.

7 Да полажу на Бога надање своје,

и не заборављају дела Божијих,

и заповести Његове да држе;

8 И да не буду као оци њихови,

род неваљао и упоран,

род који не беше чврст срцем својим,

нити веран Богу духом својим.

9 Синови Јефремови наоружани, који стрељају из лука,

вратише се натраг, кад беше бој.

10 Не сачуваше завет Божји,

и по закону Његовом не хтеше ходити.

11 Заборавише дела Његова,

и чудеса, која им је показао,

12 Како пред очима њиховим учини чудеса

у земљи мисирској, на пољу Соану;

13 Раздвоји море, и проведе их,

од воде начини зид;

14 И води их дању облаком,

и сву ноћ светлим огњем;

15 Раскида стене у пустињи,

и поји их као из велике бездане;

16 Изводи потоке из камена,

и води воду рекама.

17 Али они још једнако грешише Њему,

и гневише Вишњег у пустињи.

18 И кушаше Бога у срцу свом,

иштући јела по вољи својој,

19 И викаше на Бога,

и рекоше: „Може ли Бог зготовити трпезу у пустињи?"

20 Ево! Он удари у камен, и потече вода,

и реке устадоше;

може ли и хлеба дати?

Хоће ли и меса поставити народу свом?

21 Господ чу и разљути се,

и огањ се разгоре на Јакова,

и гнев се подиже на Израиља.

22 Јер не вероваше Богу

и не уздаше се у помоћ Његову.

23 Тада заповеди облацима одозго,

и отвори врата небеска,

24 И пусти, те им подажде мана за јело,

и хлеб небески даде им.

25 Хлеб анђеоски јеђаше човек;

посла им јела до ситости.

26 Пусти небом устоку,

и наведе силом својом југ;

27 И као прахом засу их месом,

и као песком морским птицама крилатим;

28 Побаца их сред логора њиховог,

око шатора њихових.

29 И наједоше се

и даде им шта су желели.

30 Али их још и не прође жеља,

још беше јело у устима њиховим,

31 Гнев се Божји подиже на њих

и помори најјаче међу њима,

и младиће у Израиљу поби.

32 Преко свега тога још грешише,

и не вероваше чудесима Његовим.

33 И пусти, те дани њихови пролазише узалуд,

и године њихове у страху.

34 Кад их убијаше, онда притецаху к Њему,

и обраћаху се и искаху Бога;

35 И помињаху да је Бог одбрана њихова,

и Вишњи Избавитељ њихов.

36 Ласкаху Му устима својим,

и језиком својим лагаху Му.

37 А срце њихово не беше Њему верно,

и не беху тврди у завету Његовом.

38 Али Он беше милостив,

и покриваше грех, и не помори их,

често заустављаше гнев свој,

и не подизаше све јарости своје.

39 Опомињаше се да су тело,

ветар, који пролази и не враћа се.

40 Колико Га пута расрдише у пустињи,

и увредише у земљи где се не живи!

41 Све наново кушаше Бога,

и Свеца Израиљевог дражише.

42 Не сећаше се руке Његове

и дана, у који их избави из невоље,

43 У који учини у Мисиру знаке своје

и чудеса своја на пољу Соану;

44 И проврже у крв реке њихове и потоке њихове,

да не могоше пити.

45 Посла на њих бубине да их кољу,

и жабе да их море.

46 Летину њихову даде црву,

и муку њихову скакавцима.

47 Винограде њихове поби градом,

и смокве њихове сланом.

48 Граду предаде стоку њихову,

и стада њихова муњи.

49 Посла на њих огњени гнев свој,

јарост, срдњу и мржњу,

чету злих анђела.

50 Равни стазу гневу свом,

не чува душе њихове од смрти,

и живот њихов предаде помору.

51 Поби све првенце у Мисиру,

први пород по колибама Хамовим.

52 И поведе народ свој као овце,

и води их као стадо преко пустиње.

53 Води их поуздано, и они се не бојаше,

а непријатеље њихове затрпа море.

54 И доведе их на место светиње своје,

на ову гору, коју задоби десница Његова.

55 Одагна испред лица њиховог народе;

жребом раздели њихово достојање,

и по шаторима њиховим насели колена Израиљева.

56 Али они кушаше и срдише Бога Вишњег

и уредбе Његове не сачуваше.

57 Одусташе и одвргоше се, као и оци њихови,

слагаше као рђав лук.

58 Увредише Га висинама својим,

и идолима својим раздражише Га.

59 Бог чу и разгневи се

и расрди се на Израиља веома.

60 Остави насеље своје у Силому,

шатор, у коме живљаше с људима.

61 И оправи у ропство славу своју

и красоту своју у руке непријатељеве.

62 И предаде мачу народ свој,

и на достојање своје запламте се.

63 Младиће његове једе огањ,

и девојкама његовим не певаше сватовских песама;

64 Свештеници његови падаше од мача,

и удовице његове не плакаше.

65 Најпосле, као иза сна пробуди се Господ,

прену се као јунак кад се напије вина.

66 И поби непријатеље своје с леђа,

вечној срамоти предаде их.

67 И не хте шатор Јосифов,

и колено Јефремово не изабра.

68 Него изабра колено Јудино,

гору Сион, која Му омиле.

69 И сагради светињу своју као горње своје станове,

и као земљу утврди је довека.

70 И изабра Давида, слугу свог,

и узе га од торова овчијих,

71 И од дојилица доведе га

да пасе народ Његов, Јакова,

и наследство Његово, Израиља.

72 И он их пасе чистим срцем,

и води их мудрим рукама.