1 Zašto, Gospode, stojiš daleko,

kriješ se kad je nevolja?

2 S oholosti bezbožnikove muči se ubogi;

hvataju se ubogi prevarom koju izmišljaju bezbožnici.

3 Jer se bezbožnik diči željom duše svoje,

grabljivca pohvaljuje.

4 Bezbožnik u obesti svojoj ne mari za Gospoda:

„On ne vidi".

Nema Boga u mislima njegovim.

5 Svagda su putevi njegovi krivi;

za sudove Tvoje ne zna;

na neprijatelje svoje neće ni da gleda.

6 U srcu svom kaže: Neću posrnuti;

zlo neće doći nikad.

7 Usta su mu puna nevaljalih reči, prevare i uvrede,

pod jezikom je njegovim muka i pogibao.

8 Sedi u zasedi iza kuće;

u potaji ubija pravoga;

oči njegove vrebaju ubogoga.

9 Sedi u potaji kao lav u pećini;

sedi u zasedi da uhvati ubogoga;

hvata ubogoga uvukavši ga u mrežu svoju.

10 Pritaji se, prilegne,

i ubogi padaju u jake nokte njegove.

11 Kaže u srcu svom:

„Bog je zaboravio, okrenuo je lice svoje, neće videti nikad."

12 Ustani Gospode!

Digni ruku svoju,

ne zaboravi nevoljnih.

13 Zašto bezbožnik da ne mari za Boga

govoreći u srcu svom da Ti nećeš videti?

14 Ti vidiš;

jer gledaš uvrede i muke

i pišeš ih na ruci.

Tebi predaje sebe ubogi;

siroti Ti si pomoćnik.

15 Satri mišicu bezbožnom i zlom,

da se traži i ne nađe bezbožnost njegova.

16 Gospod je car svagda, doveka,

nestaće neznabožaca sa zemlje njegove.

17 Gospode! Ti čuješ želje ništih;

utvrdi srce njihovo;

otvori uho svoje,

18 Da daš sud siroti i nevoljniku,

da prestanu goniti čoveka sa zemlje.