1 Čuj, narode moj, nauk moj,

prigni uho svoje k rečima usta mojih.

2 Otvaram za priču usta svoja,

kazaću stare pripovetke.

3 Šta slušasmo i doznasmo,

i što nam kazivaše oci naši,

4 Nećemo zatajiti od dece njihove,

naraštaju poznom javićemo

slavu Gospodnju i silu Njegovu i čudesa koja je učinio.

5 Svedočanstvo podiže u Jakovu,

i u Izrailju postavi zakon,

koji dade ocima našim da ga predadu deci svojoj;

6 Da bi znao potonji naraštaj,

deca koja će se roditi,

pa i oni da bi kazivali svojoj deci.

7 Da polažu na Boga nadanje svoje,

i ne zaboravljaju dela Božijih,

i zapovesti Njegove da drže;

8 I da ne budu kao oci njihovi,

rod nevaljao i uporan,

rod koji ne beše čvrst srcem svojim,

niti veran Bogu duhom svojim.

9 Sinovi Jefremovi naoružani, koji streljaju iz luka,

vratiše se natrag, kad beše boj.

10 Ne sačuvaše zavet Božji,

i po zakonu Njegovom ne hteše hoditi.

11 Zaboraviše dela Njegova,

i čudesa, koja im je pokazao,

12 Kako pred očima njihovim učini čudesa

u zemlji misirskoj, na polju Soanu;

13 Razdvoji more, i provede ih,

od vode načini zid;

14 I vodi ih danju oblakom,

i svu noć svetlim ognjem;

15 Raskida stene u pustinji,

i poji ih kao iz velike bezdane;

16 Izvodi potoke iz kamena,

i vodi vodu rekama.

17 Ali oni još jednako grešiše Njemu,

i gneviše Višnjeg u pustinji.

18 I kušaše Boga u srcu svom,

ištući jela po volji svojoj,

19 I vikaše na Boga,

i rekoše: „Može li Bog zgotoviti trpezu u pustinji?"

20 Evo! On udari u kamen, i poteče voda,

i reke ustadoše;

može li i hleba dati?

Hoće li i mesa postaviti narodu svom?

21 Gospod ču i razljuti se,

i oganj se razgore na Jakova,

i gnev se podiže na Izrailja.

22 Jer ne verovaše Bogu

i ne uzdaše se u pomoć Njegovu.

23 Tada zapovedi oblacima odozgo,

i otvori vrata nebeska,

24 I pusti, te im podažde mana za jelo,

i hleb nebeski dade im.

25 Hleb anđeoski jeđaše čovek;

posla im jela do sitosti.

26 Pusti nebom ustoku,

i navede silom svojom jug;

27 I kao prahom zasu ih mesom,

i kao peskom morskim pticama krilatim;

28 Pobaca ih sred logora njihovog,

oko šatora njihovih.

29 I najedoše se

i dade im šta su želeli.

30 Ali ih još i ne prođe želja,

još beše jelo u ustima njihovim,

31 Gnev se Božji podiže na njih

i pomori najjače među njima,

i mladiće u Izrailju pobi.

32 Preko svega toga još grešiše,

i ne verovaše čudesima Njegovim.

33 I pusti, te dani njihovi prolaziše uzalud,

i godine njihove u strahu.

34 Kad ih ubijaše, onda pritecahu k Njemu,

i obraćahu se i iskahu Boga;

35 I pominjahu da je Bog odbrana njihova,

i Višnji Izbavitelj njihov.

36 Laskahu Mu ustima svojim,

i jezikom svojim lagahu Mu.

37 A srce njihovo ne beše Njemu verno,

i ne behu tvrdi u zavetu Njegovom.

38 Ali On beše milostiv,

i pokrivaše greh, i ne pomori ih,

često zaustavljaše gnev svoj,

i ne podizaše sve jarosti svoje.

39 Opominjaše se da su telo,

vetar, koji prolazi i ne vraća se.

40 Koliko Ga puta rasrdiše u pustinji,

i uvrediše u zemlji gde se ne živi!

41 Sve nanovo kušaše Boga,

i Sveca Izrailjevog dražiše.

42 Ne sećaše se ruke Njegove

i dana, u koji ih izbavi iz nevolje,

43 U koji učini u Misiru znake svoje

i čudesa svoja na polju Soanu;

44 I provrže u krv reke njihove i potoke njihove,

da ne mogoše piti.

45 Posla na njih bubine da ih kolju,

i žabe da ih more.

46 Letinu njihovu dade crvu,

i muku njihovu skakavcima.

47 Vinograde njihove pobi gradom,

i smokve njihove slanom.

48 Gradu predade stoku njihovu,

i stada njihova munji.

49 Posla na njih ognjeni gnev svoj,

jarost, srdnju i mržnju,

četu zlih anđela.

50 Ravni stazu gnevu svom,

ne čuva duše njihove od smrti,

i život njihov predade pomoru.

51 Pobi sve prvence u Misiru,

prvi porod po kolibama Hamovim.

52 I povede narod svoj kao ovce,

i vodi ih kao stado preko pustinje.

53 Vodi ih pouzdano, i oni se ne bojaše,

a neprijatelje njihove zatrpa more.

54 I dovede ih na mesto svetinje svoje,

na ovu goru, koju zadobi desnica Njegova.

55 Odagna ispred lica njihovog narode;

žrebom razdeli njihovo dostojanje,

i po šatorima njihovim naseli kolena Izrailjeva.

56 Ali oni kušaše i srdiše Boga Višnjeg

i uredbe Njegove ne sačuvaše.

57 Odustaše i odvrgoše se, kao i oci njihovi,

slagaše kao rđav luk.

58 Uvrediše Ga visinama svojim,

i idolima svojim razdražiše Ga.

59 Bog ču i razgnevi se

i rasrdi se na Izrailja veoma.

60 Ostavi naselje svoje u Silomu,

šator, u kome življaše s ljudima.

61 I opravi u ropstvo slavu svoju

i krasotu svoju u ruke neprijateljeve.

62 I predade maču narod svoj,

i na dostojanje svoje zaplamte se.

63 Mladiće njegove jede oganj,

i devojkama njegovim ne pevaše svatovskih pesama;

64 Sveštenici njegovi padaše od mača,

i udovice njegove ne plakaše.

65 Najposle, kao iza sna probudi se Gospod,

prenu se kao junak kad se napije vina.

66 I pobi neprijatelje svoje s leđa,

večnoj sramoti predade ih.

67 I ne hte šator Josifov,

i koleno Jefremovo ne izabra.

68 Nego izabra koleno Judino,

goru Sion, koja Mu omile.

69 I sagradi svetinju svoju kao gornje svoje stanove,

i kao zemlju utvrdi je doveka.

70 I izabra Davida, slugu svog,

i uze ga od torova ovčijih,

71 I od dojilica dovede ga

da pase narod Njegov, Jakova,

i nasledstvo Njegovo, Izrailja.

72 I on ih pase čistim srcem,

i vodi ih mudrim rukama.